Oblikovanje duše SKC Novi Beograd 22.12.2011. do 09.01.2012.

< ?php echo $model->$prop; ?>

„Ono što fascinira posmatrača već pri prvom susretu sa egzistencijalnim slojem Manićevih slika iz ciklusa „Cigle“, u kojem se svet opeka, sa svom svojom simbolikom i značenjima, nudi kao autentičan svet koji omogućava stvaranje jeste ulaštena tamna pozadina i precizno islikani oblici čija se senka odbija od crnog zaleđa. Taj prvi utisak je  dominantan, te ne iznenađuje što posmatrač hitro čulno reaguje na pomenute elemente slike, koji prosjajavaju i prosijavaju, i bukvalno i i metaforički. Ako se ovom iskrenju pridoda probran  kolorit, sveden na dve-tri boje, gde crna, kao ne-boja, preovladava, kao i sveprisutni koloritni kontrasti, utisnuto unutrašnje vreme i interna  svetlost slike, što autor potencira upravo zarad direktnijeg iskazivanja pomenutih fenomena, onda je i razumljivo što se, već u njihovom početnom iščitavanju, nameću transcendentno i metafizičko kao predvodnice i odrednice narednih  slojevanja. Utisak izmeštenosti dobija na značaju i usled depersonalizovanosti slika. Ljudsko biće, naime, nije element njihovog ustrojavanja. No, iako nije likovno oblikovan, čovek se, u svakom delu slike, podrazumeva i oseća kao neminovnost što proizlazi iz temeljne poruke. A ona, poruka, izvire iz atmosfere i simbolike formi slike, sugerišući neizbežnost čovekovog suočavanja sa prošlim i budućim, te sa zapitanošću za sopstvenu egzistenciju i za neizvestan opstanak celokupnog ljudskog roda. Prva asocijacija u vezi sa ciglom jeste – gradnja. Onaj što gradi (graditelj je, dakako, i slikar),  obavlja radnju sveopšteg ogledanja. Kada neko nešto izgrađuje, on, u stvari, ponavlja delo stvaranja. Građevine ne niču bilo gde. One se postavljaju  u centar sveta. Otuda se, u njima, može pronaći dvostruka simbolika: povratak u središte i prelaz sa zemlje u nebo. A kada se gradi ciglom ili klesanim kamenom, tada se, u stvari, veli legenda, uređuje haos, oblikuje duša i usklađuje sirova materija prema božanskim zakonima i uzorima“.  Zvonimir Osrečki

Vladimir Manić je rođen u Mladenovcu 1957. godine. Završio je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu i specijalističke studije konzervacije u Firenci. Član je Udružnja likovnih umetnosti Švedske kraljevske akademije i član Američkog instituta za konzervaciju (AIC). Radio je kao predavač tehnike konzervacije srednjovekovnog slikarstva na Triniti koledžu u SAD. U Americi je oslikao 23 crkve, bavio se dizajnom, restauracijom i konzervacijom. Poslednjih godina sasvim se posvetio slikarstvu. Najbliži mu je poetski realizam, mada je, u cilklusu „Cigle“, nagovestio iskorak u simboličko-metafizičko slikarstvo. Izlagao je više od 50 puta samostalno i učestvovao na velikom broju kolektivnih izložbi, mahom u inostranstvu.

 

etnografski_muzej logo.jpg - Galerije i Muzeji.com prirodnjacki_muzej_logo.jpg - Galerije i Muzeji.com